Dok sam studirala u Nišu, živela sam u stanu sa padobrancima iz 63. padobranske tako da sam stalno sa oduševljenjem slušala priče, zapitkivala. Nisam mogla da skačem, jer su oni bili vojni padobranci, a tu za mene nikako nije bilo mesta. Sa 25. godina sam rodila svoje prvo dete, vratila se u svoj grad i nastavila nekim mirnijim životom, ali moj san je ostao u meni da čuči i čeka.

Sa 27 i po godina sam ostala sama sa malim detetom. Opet sam nekako bila slobodna i svoja. Osetila i veliko olakšanje i breme obavaza u isto vreme. Moj san je bio jako daleko od mene. Samo sam sa čežnjom gledala u nebo. Gledala i nadala se da ću ga jednom osvojiti.

Godine koje su prošle, moju detinju želju nisu umanjile. 13. 14. 15…28. 29. 30. 31. Hm…ovo su samo brojevi, godine, dani nanizani jedan za drugim, ali ista ona želja i san o osvajanju plavetnila iznad sebe je ostala potpuno netaknuta, ništa manja, ali ni bliža ni dalja. Sve dok mi se nije ukazala prva prava prilika.

Zgrabila sam svoju šansu i samo što sam napunila 32-e, sa padobranom na leđima prvi put sam ušla u avion. Nikada se pre nisam ni vozila avionom. Moja prva vožnja avionom je za rezultat imala ispunjenje mog životnog sna. Kako se uopšte može opisati sreća i ushićenje koje obuzme čoveka koji skoro 20 godina nešto čeka i neizmerno želi?

I dalje nikada nisam sletela avionom. Postoji mala šala u vezi toga. Nije čudo što padobranci iskaču iz potpuno ispravnog aviona, kada vide ko leti te avione. Pogledaš pilota, prepadneš se živ i onda skočiš sav srećan, što “sasvim slučajno” imaš padobran sa sobom.

Po meni svaki život vredi, taman onoliko koliko snova i želja uspemo da ostvarimo tokom njega. To je ta sreća koja nas obuzme kada uspemo. Ništa nije slučajno. Sve je plod našeg rada, strpljenja, volje i želje. Nikako ne smemo odustati, pa ma šta da želimo.

Nikola

Najmlađi član Padobranskog kluba Nebeski Dijamant je Nikola Vučković. On je već sa 11 godina odlučio da oseti lepotu padobranstva. Reći da je neko sa 11 godina sposoban za takvu odluku, možda zvuči čudno, ali upravo je tako. Kada neko sa tako malo godina, na +40C umesto na kupanje, svojom voljom ide na aerodrom da prati obuku drugih padobranaca i da gleda skakanje, šta onda drugo reći, nego da je rođeni padobranac.

Za početak Nikola je skočio, tandem skok sa 3000m. Najveća brzina ostvarena prilikom tog skoka je bila 266km/h, a 41 sekunda provedena u slobodnom padu, šta reći…jedino slike i priloženi snimak donekle mogu da vam približe kako se osećao i kako je reagovao naš Nikola.

Pre skoka:
…
- Nikola jesi li siguran da hoćeš da skočiš?
- Jesam!
- Jesi li 100% siguran?
- 100%
…

Posle skoka:
…
- Da li bi još skakao?
- Da!
- Koliko puta još?
- Pa bar još 1000 puta!!!
…

Nikoli preostaje da do svoje 16 godine čeka svoju obuku i svoj prvi samostalni skok. Do tada će verovatno već naučiti da sam spakuje padobran, a posmatrajući druge padobrance verovatno će naučiti i sve ostalo. U međuvremenu će verovatno skočiti još koji tandem skok, ako uštedi neke pare, jer u ovom sportu svi sve plaćaju!

Marko

Verovatno se nigde u svetu prenatalni skokovi ne računaju u skokove, ali ako ih ipak računamo, onda je naš najmlađi padobranac Marko. Pre svoga rođenja, dok je još bio samo mala mrvica u stomaku, kroz telo svoje majke je osetio lepotu potpune slobode. Neke mame svojoj deci dok su u stomaku puštaju muziku, Mocarta, Baha, RNR ili šta već, idu na aroma terapije, šetnje, vožnje brodićima… Marko je slušao brujanje aviona i skakao iz istog. Padobranac u najavi! Videćemo kad bude dovoljno porastao da ima svoju knjižicu skokova, hoće li mu negde tih 5 skokova biti upisano, ali je sigurno da je negde u njegovom genetskom kodu upisan taj osećaj totalne slobode i navale pozitivnog adrenalina.