Dok sam studirala u Nišu, živela sam u stanu sa padobrancima iz 63. padobranske tako da sam stalno sa oduševljenjem slušala priče, zapitkivala. Nisam mogla da skačem, jer su oni bili vojni padobranci, a tu za mene nikako nije bilo mesta. Sa 25. godina sam rodila svoje prvo dete, vratila se u svoj grad i nastavila nekim mirnijim životom, ali moj san je ostao u meni da čuči i čeka.

Sa 27 i po godina sam ostala sama sa malim detetom. Opet sam nekako bila slobodna i svoja. Osetila i veliko olakšanje i breme obavaza u isto vreme. Moj san je bio jako daleko od mene. Samo sam sa čežnjom gledala u nebo. Gledala i nadala se da ću ga jednom osvojiti.

Godine koje su prošle, moju detinju želju nisu umanjile. 13. 14. 15…28. 29. 30. 31. Hm…ovo su samo brojevi, godine, dani nanizani jedan za drugim, ali ista ona želja i san o osvajanju plavetnila iznad sebe je ostala potpuno netaknuta, ništa manja, ali ni bliža ni dalja. Sve dok mi se nije ukazala prva prava prilika.

Zgrabila sam svoju šansu i samo što sam napunila 32-e, sa padobranom na leđima prvi put sam ušla u avion. Nikada se pre nisam ni vozila avionom. Moja prva vožnja avionom je za rezultat imala ispunjenje mog životnog sna. Kako se uopšte može opisati sreća i ushićenje koje obuzme čoveka koji skoro 20 godina nešto čeka i neizmerno želi?

I dalje nikada nisam sletela avionom. Postoji mala šala u vezi toga. Nije čudo što padobranci iskaču iz potpuno ispravnog aviona, kada vide ko leti te avione. Pogledaš pilota, prepadneš se živ i onda skočiš sav srećan, što “sasvim slučajno” imaš padobran sa sobom.

Po meni svaki život vredi, taman onoliko koliko snova i želja uspemo da ostvarimo tokom njega. To je ta sreća koja nas obuzme kada uspemo. Ništa nije slučajno. Sve je plod našeg rada, strpljenja, volje i želje. Nikako ne smemo odustati, pa ma šta da želimo.